Ulice Siromašnih

Kawamatsu se budi i rukama protrlja oci i rece:

"oh bila je ovo naporna noc zar nije tako Nagito".

Kawamatsu ustaje okrece se levo, desno, napred, nazad i kaze u sebi (auu koliko sam ja spavao) nakon toga izadje na svetlo i uvidi Nagita i nepoznatu celavu osobu, zatim potrca prema njima sa velikim osmehom

"Oh pricao bih sa tobom , ali veoma sam gladan"

Rece Kawamatsu veoma gladno a zatim ugleda krcma i rece u sebi (auu sigurno ima tamo neke hrane i pica, krecem tamo odmah samo da se pozdravim sa Nagitom i drugom celavom osobom)

"E pa izvinite ali moram da idem pa se vidimo u skorijoj buducnosti"

*Nalazim se ispod drveta po kom sam dobila ime. Okrenem se i pogledam ka kori ovog starog drveta. U njemu su urezani moji inicijali. Na levu granu na koju sam se stalno pela sa prijateljima okačena visi moja crvena marama koju sam volela da stavljam oko glave. Sve je obojeno šarenim notama i dečijim uzvicima radosti. Uživala sam slušavši cvrkut ptica i zujanje pčela kada ugledah moju majku. Ali kako? Odmah sam potrčala na njoj i upala u njen mekani zagrljaj. Mislila sam da su te ubili. Samo na tren zažmurim kako bih osetila njen miris. Odjedno, ona počinje da bledi. Bukvalno mi nestaje iz ruku. Krenula sam da se osvrćem oko sebe te shvatila da moje selo ne izgleda isto. Sve je uništeno. Spaljeno do temelja. U tom ugledam ljude kako odvode moju majku. Htela sam da potrčim, da je spasim, ali nisam mogla da se pomerim. Zatim jedan od ljudi izvuče sablju te je ubi pred mojim očima. Kao onda kada sam imala sedam godina. Ubili su je pred mojim očima. Opet. Iz uglova očiju je krenula da mi se sliva slana tečnost. Samo sam uzviknula:*

"Nee"

U tom momentu Sakura shvata da se nalazi u Nagitovom naručju. Iskreno se nadala da nije vrisnula na glas. Odmah je obrisala suze te ga zagrlila. Iskreno nije znala razlog tome. Samo je osetila potrebu da zagrli prvu osobu na koju naiđe

I dalje ga je grlila te je izustio:
"Dobro jutro, valjda."
U tom shvati da ga i dalje grli te se samo nasmeje i u momentu kada je htela nešto da izusti primeti da pored njih stoji visoki ćelavi čovek. On joj takođe poželi dobro jutro te se ona osmehnu i reče:

"Dobro jutro. Oprostite ako sam vas iznenadila i što sam te izmučila da me nosiš. Samo se nadam da nisam previše teška. Dugo vremena nisam ovako sanjala. Čak, šta više, nisam sanjala od prošle nedelje čini mi se. Jednostavno, u carstvo snova me uvek prati moj najveći strah i trauma te izbegavam da utonem u san. Recite mi gde se nalazimo? I ko ste Vi?"

Osmehnu se te se okrete ka nepoznatom čoveku i uputi mu upitni pogled.

Sakura je čekala odgovor od stranca ali, kada je on želeo da se predstavi, čula je Nagitov prijateljski glas. Okrenula se prema njemu i pomno ga slušala. Odlučila je da ignoriše njegovu prvu rečenicu u nadi da je sve to sarkazam ili šala. Kada je čula koliko je bio brižan osmehnula se te ga snažno zagrlila. Bila je presrećna jer je bila u pravu. Znala je da je Nagito u dnu duše dobar te je bila zadovoljna što nije pogrešila u vezi njega. Kada je shvatila koliko mu je bilo neprijatno odmah ga je pustila. Zatim je neprijatnu tišinu prekinuo onaj stranac svojim predstavljanjem te se i ona odlučila predstaviti. Prijateljski se osmehnula se te rekla

"Pa zdravo Tien, ja sam Sakura. Baš mi je drago. Ti verovatno misliš na Kawamatsua. Moram priznati da se ni meni nije svideo na prvi mah ali i on zna da bude drag. Iskreno, ne poznajem nikoga drugog a i vi ste mi baš prirasli k srcu. Ja sam se tek probudila pa sam odmorna ali mislim da je bolje da o tome vi odlučujete. Nagito? I da, hvala ti još jednom."

Nagito je i dalje držao Sakuru u naručju. Već joj je postalo pomalo neprijatno ali mu to nikada ne bi rekla. Tada je Nagito krenuo da govori. Sakura ga je pomno slušala. Uvek je volela da sasluša tuđe mišljenje i reči jer iz razgovora možeš mnogo naučiti o toj osobi. Uvek je smatrala da, čak i ljudi koji su zli ili izopačeni, imaju razloga za to. Zatim je čula Nagita kako izgovara:

"Jednog dana ću se ja tebi zahvaliti"

Ona se na to osmehnula te klimnuča glavom u znak odobravanja. Zatim je za nju usledilo jedno pitanje sa Nagitove strane upućeno oboma. Salura se zamislila i smišljala šta bi mogla da kaže na to. Tišinu prekide Tien.

*Izgleda da smo naišli na klupu. Pa to je zaista lepo. Taman će se oni odmoriti.*

Tien je takođe primetio tu klupu pa je krenuo ka njom. Mi smo ga ćutke pratili. Zatim ju je upitao nešto vezano za njeno ime. Odmah se odobrovoljila te rekla:

"Da, to ime sam dobila po cvetu drveta. U selu odakle potičem imala sam jedno takbo drvo. Ono je bilo deo mog detinjstva. Mnogo mi znači. Mislim da bih i ja uvenula kada ga ne bi bilo."

Zatim se okrenu prema Nagitu i reče:

"Zapravo, mogu reći za sebe da znam da se borim. Naime, zbog jednog događaja sam morala napustiti selo. Od tada sam godinama trenirala."

Rekla je to nekako zamišljeno. U Nagitovom glasu je čula neku tamnu stranu koja joj nije bila baš draga pa je mislila o tome.. Kada je malo razmislila, okrenula se te ih pitala:

"Da li vaše ime ima neko značenje?"

(Kakvo je ovo mesto, ima li ista lepo u ulici siromasnih.)

Orochimaru je setao ulicom siromasnih u potarzi za mestom gde bi mogao da jede. Dok je bio izgubljen u svojim mislima naisao je na grumu ljudi. Nije znao da li da im pridje, ali je ipak bio samouveren zbog njegovog prethodnog iskustva.

"Oprosti te na smetnji, da li bi mi pokazali put do prve kafane? Umirem od gladi."

Nagito je nastavio priču kada su seli na klupu. Što je više pričao to je Sakura bolje shvatala da ipak postoji neka određena tama u njegovom srcu koja bi ga mogla pozpuno obuzeti. To joj se nije svidelo ali nije sada želela da misli o tome. Zatim je odgovorio na moje pitanje te sam se osmehnula.

"To je zaista lepo značenje ako mene pitaš... Možda su ti ga dali jer si kao dete bio poprilično smiren. Šta kažeš na to?"

Upita ga sa osmehom. Zatim je i Tien rekao svoje mišljenje. Okrenula se te rekla:

"Možda si i u pravu. Ali ja sam baš ubeđena da čak i iza tvog imena postoji nešto. Ako ne značenje, sigurno razlog ili sećanje."

Potom baci pogled na oblake. I dalje je razmišljala da li bi Nagito ubio nju ili Tiena. U potpunosti se predala gledanju velikih oblaka koji iz njene perspektive liče na male, pufnaste ovčice koje skaču po maloj poljani. U tom momentu je mislila za sebe da je poprilično detinjasta. Mnogo toga joj se vrzmalo po glavi. Njenu zamišljenost prekinuo je dolazak potpunog stranca. On je bio poprilično bledunjav i imao je čudne oči. Upitao ih je za smer ka prvoj kafani. Sakura se osmehnula i rekla:

"Naravno, ja sam dosta tumarala ovim ulicama. Iz ovog ugla nalazi se jedan putokaz. Prati taj znak i odmah ćeš naleteti na kafanu. Nikada nisam bila tamo pa ti zaista ne mogu preporučiti ništa od toga, nadam se da je dovoljno."

Čim je to rekla opet je posvetila pažnju oblacima.

"Hvala na pomoci."

Nije gubio vreme, odmah nakon sto se zahvalio mladoj devojci smirenim hodom je krenu u smeru kafane.

(Da li uopste ima smisla ziveti, svet je i onako previse surovo mesto.)

Sakura se u potpunosti udubila u lepotu oblaka koji su plutali poput čamaca na otvorenom moru. Gledanje u njih, pokušavanje da ih uporedi sa nečim, to ju je oduvek smirivalo.
Primetila je da i Nagito smireno posmatra oblake. Iz misli je trže Nagitov glas. U njemu je prepoznavala smirenost ali ne na neki normalan način. Odlučila je da se usredsredi na razgovor. Zbog njegovih reči ju je bukvalno prošla jeza na momenat. Iskreno se nadala da on to nije primetio. Sama njegova smirenost dok govori o takvim stvarima joj je terala strah u kosti. Nije joj bilo jasno zašto je takav ali je odlučila da ga ništa ne pita po tom mišljenju.
Iz tih misli je trže Tienov glas. Pričao je nešto vezano za kafanu i njen biznis. Na to se Sakura nasmejala te rekla:

"Da, zaista izgleda tako."

Zatim je gledala u nebo koje je već polako počelo da poprima nijanse crvene. Jedva je čekala da padne noć i da gleda u svoju zvezdu. U tom momentu se okrete ka Tienu i Nagitu. Pogleda ih te reče:

"Imate li vi svoju zvezdu?"

Mir i tišina su u tom momentu bili neprocenjivi. Nagito je nekako prijateljski odgovorio na Sakurino pitanje. U glasu mu se čula doza melanholije što se nije dopalo Sakuri. Bila je pomalo tužna jer je smatrao da je beznadežni slučaj. Nije verovao u sebe a samtrala je da mu je samo to bilo potrebno da uspe. Rešila je da ćuti i da ne narušava mir ali je i dalje na licu imala nešto nalik na tugu. U tim momentima kao da je vreme stalo. Okolina je bila osvetljena svetlosnim zracima te je bila prijatnija za gledanje. U daljini su se nazirale samo poneke siluete pasa lutalica koji su upijali poslednje tople zrake. Zatim je nebo postalo sve tamnije i tamnije. Lagani povetarac joj je mrsio kosu ali joj nije mnogo smetao. I dalje je bila u Nagitovom naručju. Gledala je uništene, napuštene objekte i u svakom videla po nešto pozitivno. Od jednom, mir su narušili odsečni glasovi. Ne dugo zatim, mobilisali su Nagita. Samo ju je nemo spustio na klupu te zagrlio. Ona mu je uzvratila zagrljaj. Slana tečnost nalik na suze slivala joj se niz lice. Skupila je snage i rekla slabašno:

"Vidimo se"

Ali je Nagito već previše odmakao te ju nije čuo. Bila je veoma tužna znajući da postoji mogućnost da ga možda više nikada neće sresti. Ipak joj je on prvi prijatelj i veoma joj je prirastao k srcu iako se znaju tek par dana. Okrenula se u nadi da zagrli Tiena ali on je već spavao. Nije želela da ga budi te je samo zaćutala i okrenula svoj uplakani pogled ka zvezdama...

I dalje je zamišljeno posmatrala u zvezde. Prisećala se Nagitovih reči o njegovoj zvezdi. Možda baš sada gleda u zvezde.

*Sigurno će postati vojnik. Verujem ja u njega. Samo se pitam koliko će mu trebati.... On mi je trenutno najbliži prijatelj i stvarno mi je teško što ga ovoliko nema. Sigurna sam da će odmah doći. A možda i neće*

Tako se stotinu misli vrzmalo po njenoj glavi. Zaključila je da će mu trebati bar još par dana. Ponovo je zaplakala jer je želela da razgovara sa nekim a nije imala sa kim. Dok je brisala suze neko je pao u njeno naručje. Samo je nemo gledala u Nagita. Kada se osmehnuo i pozdravio je bila je presrećna. Zaista nije očekivala da će ovako brzo stići. Zagrlila ga je te rekla:

"Ne mogu da verujem. Bila sam ubeđena da te danima neću videti. Šta se desilo? Jesi li uspeo?"

Pitala ga je ne puštajući ga iz zagrljaja.

Viktor je hodao, razmisljao. Dan je bio tmuran, a dzepovi prazni. Svaki dan je, ustvari, bio takav. U glavi su se savili crni oblaci i samo tako, bilo je mrtvo. Ni sunca, a ni grmljavine. Cuo je to, taj tihi glas koji dopire do njegovih usiju, jecao je, trazio pomoc. Ne, nije to bio neki sebicni poziv, bio je to poziv koji bi svako trebao da prihvati. Glas je trazio da pomogne sam sebi, u ovoj zemlji sebicluka, gdje moramo da grizemo. Kao da se ponovo rodio, dobio je volju za zivotom. Shvatio je da mora nesto da mijenja. Shvatio je da od tog trenutka pocinje njegova prica.

Dok ga je grlila rekao je da je zvanično postao vojnik. Bila je presrećna te ga jače zagrlila. Dok ga je grlila požalio se kako jedva diše od Sakurinog zagrljaja te ga je pustila i osmehnula mu se. Zatim je uz sreću na licu rekla:

"Znala sam ja da si uspeo! Vidiš da tvoja zvezda nije večno ugašena. Veruj u nju i vremenom će se pojaviti."

Zatim je zaćutala i pogledala u svoju zvezdu. To je zapravo bilo sazvežđe ali za nju je ono predstavljalo celinu koja je činila zvezdu...