Ulice Siromašnih

(Kawamatsu se setao ulicom siromasnih dok nije ugledao nekog da sedi u mracnom kutu u jednoj mracnoj ulicici)

hej jesi li dobro,

(rekao je kawamatsu i posao prema toj osobi)

auuu kako je hladno (rekao je kawamatsu dok je isao prema tom liku)

Uuuuhuhuh hvala ti na ovom cebetu (zahvaljuje se Kawamatsu Nagitou)

Inace ja se zovem Kawamatsu, sta radis u ovoj ulicici potpuno sam (Rekao je kawamatsu)

Hajde zajedno sa mnom izadji na svetlost dana (rekao je Kawamatsu uzbudjeno i srecno)

Sakura se šetala mračnim i hladnim uličicama kada joj je pažnju privukao jedan znak. Zapravo, to se nije moglo ni nazvati znakom. Izgledao je trošno, staro i oronulo. Samo je prikazivao puteve kojim možeš krenuti. Sakura se u ovim ulicama osećala pomalo sumorno i usamljeno. Njenoj sumornosti potpomagale su i stare, oronule zgrade. Sve je bilo tako beživotno. Ljudi nisu obraćali pažnju na prolaznike. Činilo se da svako brine svoju brigu. Njeno srce počelo je polako da se cepa jer je uvidela koliko je ovo sušta suprotnost od mesta gde je odrastala tako bezbrižno. U jednom trenutku primetila je kako dve osobe razgovaraju veoma toplo i srdačno pa je odlučila da im se približi. Nabacila je svoj najsrdačniji osmeh te im je prišla.

"Izvinite što smetam. Ja sam Sakura. Ovo mesto je baš sablasno i čudno pa sam odlučila da vas upoznam."

Kawamatsu je pogledao u Nagitoa,seo pored njega ali u trenutku kada je seo, nepoznata osoba je prisla i predstavila se ali je odlucio da nastavi razgovor sa Nagitom pa ju je ignorisao

"E pa moj prijatelju ja poticem iz jednog sela daleko odavde koje se zove Lidon"

Kawamatsu je odgovorio Nagitou zatim ga upitao: "Odakle ti potices"

Sakura je primetila kako jedan od sagovornika nije bio sradčan koliko je očekivala, ali joj to nije poljuljalo samopouzdanje. Odlučila je da se ne obazire na njega. Kada se htela okrenuti i otići čula je glas druge osobe. Ovo ju je poprilično iznenadilo. Pogledala ga je i shvatila kako je on samo pomalo usamljen. Ta činjenica joj nije ni malo smetala. Čak, šta više, saosećala se sa njim te joj se on činio nekako bliži i otvoreniji za konverzaciju. Čim se predstavio nabacila je blagi osmeh kao znak sreće jer joj se obratio. Rekao je nešto što joj je privuklo pažnju.

(Znači, zove se Nagito..)

"Hvala ti što si se odazvao. Ne, mislim da je to poprilično lepo ime. Izvini što sam napadna ali zašto si toliko sumoran. Da li je samo ovo mesto razlog tvoje nelagode?"

Kawamatsu je pogledao rozokosu devojku i onda je rekao nekako opusteno:

"Izvini na mojoj neuctivosti, hteo sam ti se obratiti ali sam odlucio prvo odgovoriti Nagitou. Hej Sakura ja sam Kawamatsu, Odakle ti potices. Da li iz nekog sela mozda?"

Kada je krenula da prozbori povetarac koji je milovao njeno lice prerastao je u vetar koji joj nije nimalo prijao. Čak, šta više, bilo joj je pomalo hladno. Naježila se ali se trudila da se to ne primeti. U tom momentu obratio joj se drugi lik. Ispada da se zvao Kawamatsu. Izvinio joj se te je u tom momentu bila srećnija jer je uspela da ostvari kontakt sa obojicom. Bila je poprilično srećna i zadovoljna novim poznanicima te se nasmešila. Kawamatsu i Nagito su je gotovu u isti tren upitali odakle je te je odlučila da im odgovori iako nije navikla da odaje svoje lične informacije strancima.

"Ja sam iz jednog sela po imenu Arakus koje je sušta suprotnost ovom mestu. Ono je bezbrižno i ispunjeno osmesima i razdraganim ljudima. U njemu svako ima svoje srećno mesto. Možda nekada naiđete na njega tokom ovog putovanja..."

U tom momentu Sakuri oči zasuziše zbog sećanja na srećne trenutke kada je bezbrižno sedela pored tople, pucketave vatre u njenoj kući. Zatim je brzo obrisala par suza koje su joj se slivale niz obraze te sa smeškom nastavila:

"Moram da priznam da nisam navikla na ovakvu sumornost i ozbiljnost. Odakle si ti Kawamatsu? Drago mi je što smatraš da sam sposobna da oživim ovaj svet ali veruj mi da si ti utoliko više sposoban da ga oživiš. Ako se ikada budeš odlučio za tako nešto biće mi drago da na tu misiju pođemo zajedno. Srce mi je stvarno puno kada primetim da postoje osobe poput tebe koje ne gube nadu. Nikada nisam podržavala pesimiste. Šta misliš, šta bi trebalo da se učini kako bi ovaj svet postao bolji?"

Utom je prebacila pogled na Nagitove oči te u njima videla neku notu nade i ponegde očaja.

"Možda se varam ali čini mi se da si pomalo očajan. Mogu li znati razlog tome?''

Kawamatsu je odgovorio Sakuri i upitao je nesto drugo:

"Drago mi je sto si pitala ja sam iz sela daleko odavde koje je se zove Lidon, koje je takodje poznato i kao Ribarsko selo, neki u njemu su fini a neki ne, ali opet to je moj dom".

Kawamatsu je u tom trenutku jako zevnuo i rekao:

"Odoh da spavam samo cu se odmaknuti malo da vam ne smetam, pa vi onda nastaviti dalju pricu".

Kawamatsu se udaljio od Nagitoa i Sakure i otisao malo dalje da bi legao da spava.

Sakura je sa velikom pažnjom slušala svaku Nagitovu reč. Osetila je dozu melanholije u njegovom glasu.

(Pitam se zašto je ovakav. Sigurna sam da ranije nije bio ovakav.. Možda bih trebala da ga pitam... Čekaj da li mi je on svojim smehom i rečima nagovestio da je ubio ljude o kojima je pričao!? Dobro možda sam ja ipak previše veliki optimista. Možda nema razloga što je ovakav)

U Sakuri se vodila velika dilema da li da nastavi sa pitanjima. Zapravo, veoma ju je interesovalo šta bi Nagito mogao da kaže o pojedinostima. Oduvek su je zanimali životi drugih. Uvek je želela da nekako pomogne. U tom joj je pružio ćebe. Ovo joj je stvarno popravilo sliku o njemu. Bila je odušeljena njegovom nesebičluku jer je odlučio da joj da svoje poslednje ćebe koje ga je grejalo. Osmehnula se te rekla:

"Mnogo ti hvala što mi nudiš ćebe ali ja zaista ne mogu da prihvatim toliku velikodušnost. Ti se poprilično razlikuješ od mnogih na koje sam nailazila. Niko mi do sad nikada nije ponudio ni ono što mu nije trebalo a da ne pominjem nešto što mu je neophodno kako bi se ugrejao. Meni više svakako nije hladno. Hvala ti na tolikoj obzirnosti. A što se tiče mog sela zaista bi mi bila čast da te nekada tamo odvedem. Moje selo je uvek bilo otvoreno za nove goste. Iskreno ni ja nisam svesna zašto sam toliki optimista ali mislim da je to zato što ne želim da mislim o lošim stvarima. Možda si baš ti u pravu. Postoji velika mogućnost da je moje selo sada obojeno crvenom bojom. Možda sada mojim selom ne vladaju one svetle nijanse koje su mi pričinjavale sreću već neke tamne nijanse koje su sušta suprotnost njima."

U tom je pogledala ka nebu i ugledala prelepe oblake. Uvek je volela da gleda o njih. Oni su je smirivali. Činilo joj se kao da plešu po plavom nebu. Nasmejala se nekako odsutno ali ipak prijateljski te nastavila sa konverzacijom.

"A možda ovaj svet nije tako loš kao što ti se čini. Možda je baš suprotan. Reci mi, zašto imaš toliko loše mišljenje o svemu? Smatram da za sve postoji razlog, bilo loše ili dobro. Ipak, nije sve toliko crno. Da li se slažeš?"

Oči su joj zasijale jer se iskreno nadala da ima neki razlog za takvo razmišljanje.

Sakuri je stvarno počelo da prija Nagitovo društvo. Kada je odbila ćebe primetila je da mu nije bilo baš drago pa se na to malo snuždila. Odlučila je da sedne pored njega i da nastavi sa razgovorom. Kada ju je upitao da li voli oblake sam se plago osmehnula te rekla:

"Da, obožavam ih. Oni mi daju neki osećaj sigurnosti. Kada god pogledam u občake setim se topline svog doma i svega što sam radila kao dete. Možda se menjaju mesta, ljudi, dešavanja, ali oblaci nikada."

Blago se nasmejala te krenula da trlja oči. Odmah je shvatila da joj se spava ali nije imala dovoljno snege da se pomeri pa je samo bezbrižno utonula u san oslnivši se na neku hrpu kutija.

Tumarao sam po smrdljivim i uskim,maglom okupanim sokacima ovog pakla...Probijao sam se kroz hladno jutro i sretao sam samo pacove.Tu zaraznu gamad!Sve sto se moglo cuti su sablasno zavijanje povetarca kroz suplje ulice i odzvanjanje mojih koraka o blatnjavu kaldrmu.Tanan kada sam pomislio da je mesto potpuno prazno i konacno mrtvo...Ucinilo mi se da sam cuo nesto! Dopiralo je iz susedne ulice:

'Da,jeste,bio sam u pravu.' pomislio sam.

Kafana se nalazila tamo.Kafana ili nesto sto je podsecalo na nju.
Prisao sam vratima...